SHADOW GARDEN

Noć je bez zvezda. Magla se spustila nisko, gusta poput daha podzemlja. Gvozdena vrata vrta zaškripala su kao pečat koji oslobađa zakletvu vekovima staru. Crvene ruže gore uprkos crnini noći, mirišu na krv i neizrečeno obećanje. Tlo pod nogama podrhtava od težine vlage, dok listovi šušte kao da dozivaju svaku izgubljenu dušu. Hladan dah vetra spušta niti jeze niz tvoj vrat. 

Ako zakoračiš,

senke će te progutati,

bez traga i bez pitanja.

​

Magla se zgušnjava dok donosiš odluku. Senke se sabijaju u savršen krug i u njihovom središtu uzdiže se luk od mesečevog kamena. Bled i oštar, kao da ga je sama noć isklesala. Kapija čeka. Ne popušta ni na reči ni na krv. Otvara se samo onome ko sam razdere veo obmane sopstvenim nožem i kroči bez straha.

Tvoje ‘ne’ je ključ.

Bez njega vrata ostaju samo bezdan.

​

U središtu vrta plamti zeleni oganj. Izdiše iskre poput otrova koji struji žilama noći. Iz njega se izdiže Ona. Koža joj treperi dok te svaki njen puls izjeda. Njen sjaj prepoznaje svaku skrivenu žudnju, čak i onu najtišu, koju ni sam ne smeš da prizoveš. Pod njenim pogledom, svaka žudnja blista kao rana pod sečivom. Ira ne kažnjava, ona ogoli.

​

Plamen zavisti proždire i daruje prosvetljenje u istom dahu.

​

Prastaro stablo šapuće kroz vene ožiljaka. Uši ti se lede i srce se steže, jer u njegovoj kori diše tvoja prva bol, sirova i neumoljiva, koja te i dalje oblikuje.
 

Koreni krvi ne puštaju.

Oni te uvek pronađu.

​

Koraci ti tonu u zemlju natopljenu tamom, sve dublje u tišinu koja guta i sopstveni eho. Vazduh je gust, obasjan tek odsjajem tvog teškog daha. Iz praznine izvire silueta. Crni zec, visok koliko i čovek. Dlaka mu sjaji kao uglačani obsidijan, dok u šapama drži ogledalo tamnije od samog neba. Tvoj odraz nije u njemu, već samo treptaj sirove sile koja čeka da je priznaš. Ako vam se pogledi susretnu, zauvek se ruši pećina u kojoj te je strah skrivao.

​

Jedan susret i tvoj strah postaje samo sećanje na tišinu.

​

Naginješ se nad jezerom koje poput stakla puca od blizine tvog daha. Tražiš sopstveno lice, ali ono se lomi u bezbroj odsjaja, nijedan potpun, a svi neporecivo tvoji. U tom rasprsnuću svetla i senke otkrivaš istinu koju savršenstvo nikada ne može da podnese.

U svakoj pukotini skriva se lice koje si pokušao da zaboraviš. 

​

Magla se polako rastvara. Miris ruža ostaje na tvojoj koži, dok tišinu noći sada nosiš u sebi.
Senke su ti pokazale ono što si hteo da zakopaš i ono što si se bojao da priznaš.
Kad se okreneš, shvataš da su vrata iza tebe nestala. Izlaza nema, jer vrt je ušao u tebe.

In umbra florent libertas