Noć je bez zvezda. Magla se spustila nisko, gusta poput daha samog podzemlja. Hladnoća te obuzima. Pred tobom su gvozdena vrata vrta čija škripa oslobađa zakletvu vekovima staru. Crvene ruže gore uprkos crnini noći, mirišu na krv i neizrečeno obećanje. Tlo pod nogama podrhtava od težine vlage, dok listovi šušte kao da dozivaju svaku izgubljenu dušu. Hladan dah vetra spušta niti jeze niz tvoj vrat. 

Ako zakoračiš unutra,

senke će te progutati,

bez traga i bez pitanja.

​​

Magla se zgušnjava dok donosiš odluku. Senke se sabijaju jedna uz drugu, u savršen krug, dok se u njihovom središtu uzdiže luk od mesečevog kamena. Bled i oštar, kao da ga je sama noć isklesala. Kapija čeka. Ne popušta ni na reči ni na krv. Otvara se samo onome ko sopstvenim nožem sam razdere veo obmane i kroči bez straha.

 

Tvoje ‘ne’ je ključ.

Bez njega vrata ostaju samo bezdan.

​

Dublje, u sredini vrta plamti zeleni oganj. Dok izdiše iskre, poput otrova koji struji žilama noći, iz njegovog srca izranja Ona. Koža joj treperi, a svaki puls koji izbija iz nje izjeda tišinu u tebi. Njen sjaj prepoznaje svaku skrivenu žudnju, čak i onu najtišu, koju ni sam ne smeš da prizoveš.

Ira ne kažnjava, ona ogoli.

​

Plamen zavisti proždire i daruje prosvetljenje u istom dahu.

​

Prastaro stablo šapuće kroz vene ožiljaka. Uši ti se lede i srce se steže, jer u njegovoj kori diše tvoja prva bol, sirova i neumoljiva, koja te idalje oblikuje.
 

Koreni krvi ne puštaju.

Oni te uvek pronađu.

​

Koraci ti tonu u zemlju natopljenu tamom, sve dublje u tišinu koja guta i sopstveni eho. Vazduh je gust, obasjan tek odsjajem tvog teškog daha. Iz praznine izvire silueta. Crni zec, visok koliko i čovek. Dlaka mu sjaji kao uglačani obsidijan, dok u šapama drži ogledalo tamnije od samog neba. Tvoj odraz nije u njemu, već samo treptaj sirove sile koja čeka da je priznaš. Ako vam se pogledi susretnu, zauvek se ruši pećina u kojoj te je strah skrivao.

​

Jedan susret i tvoj strah postaje samo sećanje na tišinu.

​

Naginješ se nad jezerom koje poput stakla puca od blizine tvog daha. Tražiš sopstveno lice, ali ono se lomi u bezbroj odsjaja, nijedan potpun, a svi neporecivo tvoji. U tom rasprsnuću svetla i senke otkrivaš istinu koju savršenstvo nikada ne može da podnese.

 

U svakoj pukotini skriva se lice koje si pokušao da zaboraviš. 

​

Magla se polako rastvara. Miris ruža ostaje na tvojoj koži, dok tišinu noći sada nosiš u sebi. Senke su ti pokazale ono što si hteo da zakopaš i ono što si se bojao da priznaš. Kad se okreneš, shvataš da su vrata iza tebe nestala. Izlaza nema, jer vrt je ušao u tebe.

 

In umbra florent libertas