LOVESONG

Kada se duhovi u nama probude i zaplešu istim ritmom,

svet oko nas možda ostaje nepromenjen, ali u nama sve počinje da svetluca.

Kao da su zvezde iznenada pronašle svoj glas.

To je melodija koju telo pamti, iako um nikada nije znao da je izgovori.

Srce tada udara kao drevni bubanj, poput rituala koji nosimo u sebi,

iako mu je ime nestalo u zaboravu.

Tad se pred nama otvara svet poput najlepše ljubavne pesme

koja čeka da se pročuje.

Tad tišina počinje da govori glasnije od reči.

Poljubac u tami postaje zvuk koji cepa vreme.

Tad shvatamo i da to je otkucaj smisla koji konačno prodire do nas.

Ljubav.

Ona koja ne traži objašnjenje.

Ona koja živi u nama, diše tiho,

poput vetra koji se provlači kroz grane sećanja.

Dok se krećemo, telo pleše,

a duša se preliva bojama svetlosti.

Deo po deo, postajemo kompletni,

budeći se iz sna i ulazeći u ono što jeste - stvarnost.

Pišemo pisma, ne znajući ko će ih čitati,

mastilom koje kaplje direktno iz srca.

I svaka reč postaje nota koja pronalazi izgubljeno.

Ne tražimo odgovore - plešemo.

Ne čekamo večnost - postajemo.

Svakim korakom. Svakom mišlju. Svakim dahom.

Ljubav.

Reč koja u sebi nosi tačku.

Ona je tu. Ona je stvarna. Ona je...dovoljna.

Kažu da ljubav traje samo trenutak.

Ali šta ako taj trenutak negujemo večno?